О књизи: 1990. / У представи су главне улоге додељене бубашвабама. Истина, у њима нема ничег специфичног бубашваба: чујемо гласове људске свести, покушавајући да схватимо монструозне и наизглед безразложне инциденте. Помињања крила, бркова и ларви не мењају ништа. Све док Хенри или Анђела говоре, они су људи. Они су неразумни и без речи само за Плакета и Мајкла, који са радозналошћу посматрају како се срце и други органи носе са „условима готово потпуне непокретности“ супротстављајући два погледа на живот: бубашвабе и човека (или: људско и божанско). писац је иронично истакао и једно и друго.